Jagodinska pivara spada u red prvih fabrika srpske industrije. Njen prvi vlasnik i osnivač 1852. bio je Filip Stanković, blizak saradnik kneza Miloša.
Prve industrijske grane u Srbiji bile su vezane za agrarno-sirovinsku bazu, prehrambenu i pivarsku industriju. Jagodinska pivara je osnovana i otpočela proizvodnju iste 1852. godine, kada je Staklara prestala sa radom. Glavni razlozi nastanka pivare jesu izrazito agrarne karakteristike područja.
Osnovnih sirovina za proizvodnju piva bilo je dovoljno u neposrednoj okolini. Među važnim uslovima za podizanje pivare bila je i bunarska voda odličnog kvaliteta. Osim toga, moglo je lako i brzo da se investira u ovu proizvodnju. Hmelj i neke druge sirovine, kojih nije bilo u zemlji, mogle su da se nabavljaju iz uvoza.
Prvi vlasnik Filip Stanković bio je trgovac i Smedereva, sredinom 60-tih godina 19. veka, fabriku je otkupio Jovan Nikolić Kosovljanin, stočarski trgovac porekolom sa Kosova. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu i imala je od 10 do 14 radnika. Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih su bile poluotvorene.
U početku zbog nerazvijenog saobraćaja pivo nije mogo da se prevozi u druga mesta, pa je proizvodnja bila ograničena. Kvalitet piva je ocenjivan kao dobar.
Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji proces je išao ovim redom: kuvano pivo je spuštano u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog “sazrevanja”. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženim ledom, radi održavanja niske tempereture. Nakon potrebnog vremena tehnologija prozivodnje piva se smatrala završenom.
Pivo je pretakano u flaše 0,7 litara i u burad zapremine 20,50 i 100 litara i tako je transportovano u druge gradove. Transport se obavljao volovskim i konjskim zapregama, jer drugih saobraćajnih sredstava nije bilo, čak izvesno vreme posle izgradnje železnice, za kraće relacije, dugo se održavao ovakav način transporta.
Nakon srmti Jovana Kosovljanina 1882. godine pivarom je upravljao Mihajlo Kosovljanin sa bratom Svetozarom. Unapredio je i modernizovao proizvodnju. Proces rada je dodatno unapređen nabavkom parne mašine 1891. godine. Zahvaljujući modernizaciji, Jagodinska pivara je na kraju 19. veka postala treća pivara u Srbiji koja je proizvodila oko 10.000 hektolitra piva godišnje.
Proizvodile su se tri vrste piva, belo moravac koje je imalo naveću potrošnju, crno kosovo sa znatno manjom potrošnjom i salvator sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potoršnjom.
Fabrika je rušena dva puta – 1912. godine u Prvom balkanskom ratu i 1915. godine u Prvom svetskom ratu. Obnovljena je 1921. godine uz učešće češkog kapitala.
Jagodinski Čiča
Čuveni jagodinski čiča nije izmišljeni lik, on je zaista postojao. Radi se o legendarnom Milosavu Mitroviću, zvanom Losa, koji je rođen i živeo je u selu Dragovo. Kao borac iz rata od 1914. do 1918. godine bio je teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Iako je ostao invalid nije odustajao, puzao je i bavio se poljoprivredom. Kasnije je nosio proteze i radio sa njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i govorio je da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli.
Često je boravio u Jagodini, do koje je putovao čežom i konjima. Pivo je obično pio u čuvenoj “Šarenoj kafani”. Tako je upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. On im se dopao pa su ga fotografisali. Kada je nalepnica sa njegovim likom osvanula na flaši, silno se obradovao i verovao da će na taj način živeti večno. Prema meštanima iz sela Dragova, deda Losa je imao pravo da besplatno pije pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu, gde se točilo i prodavalo jagodinsko pivo. Bio je omiljena ličnost tog rekovačkog sela.
Danas, njegovi potomci žive u Beogradu, u Borskoj ulici, na čelu sa praunukom Nikolom Marjanovićem čuvaju uspomenu na Losu kao jednog od najistaknutijih članova porodice Mitrović. Jagodinski čiča je zaštićen u međunarodnoj instituciji za zaštitu intelektualne svojine u Ženevi.